Ibarska magistrala, kad put prestane da bude važan
Pre pet godina ekipa RTS-a bila je na Ibarskoj magistrali i tada razgovarala sa ljudima koji žive od ceste, pitala ih šta će biti sa njima kada bude završen auto-put. Pet godina kasnije ekipa je ponovo prošla najpoznatijim drumom u zemlji, da vidi ko je bio u pravu i kako danas izgleda Ibarska magistrala, samo nekoliko meseci nakon otvaranja auto-puta. […]
Pre pet godina ekipa RTS-a bila je na Ibarskoj magistrali i tada razgovarala sa ljudima koji žive od ceste, pitala ih šta će biti sa njima kada bude završen auto-put. Pet godina kasnije ekipa je ponovo prošla najpoznatijim drumom u zemlji, da vidi ko je bio u pravu i kako danas izgleda Ibarska magistrala, samo nekoliko meseci nakon otvaranja auto-puta.
Krećemo na put, idemo kamionom. Vozi nas isti vozač kao i pre pet godina Radiša Stevanović, ali za ovih pet godina možemo da ga zovemo, kao i svi njegovi prijatelji – Raša. Naš razgovor počinje opažanjem da bismo teško pronašli vozača koji nije barem jednom rekao: jedva čekam da završe auto-put pa da ne moram više da putujem ovom Ibarskom magistralom.
Samo dan nakon otvaranja auto-puta "Miloš Veliki" dobili smo priliku da bezbednije i brže stignemo od Beograda, odnosno od Obrenovca do Preljine i da tako zaobiđemo sve ono što nas je nerviralo, pre svega neracionalno preticanje i saobraćajne udese.
To je lepša strana priče, međutim, mnogo ljudi je živelo od najpoznatijeg druma u zemlji. Šta je danas sa njima?
I sada sa tim pitanjem putujemo do prvog restorana na Ibarskoj. Cilj nam je da obiđemo sve kod kojih smo bili i pre pola decenije.
Šnicla za doručak, da ne kvarimo tradiciju
Putovali smo samo petnaest minuta od Beograda do kafane "Srbija". Na ulazu nas dočekuje menadžer Lazo Ivković i uz uobičajeni pozdrav (Dobar dan, kako ste?) pita nas i kakva je bila Karađorđeva šnicla pre pet godina.
Eh, mnogi bi sada rekli, ko se seća šta je jeo pre pet godina i još da li je bilo dobro ili loše. Ali jasno je da je pitanje postavljeno sa razlogom, zbog toga sam morao mom domaćinu da prepričam jednu anegdotu, sa snimanja iz tog perioda: "Lazo, pre pet godina kada smo kod vas pojeli Karađorđevu šniclu, jeli smo je još, prebrojao sam tačno, jeli smo je još četiri puta".
Lazo me sada, malo sa čuđenjem, pita da li smo mogli da pojedemo toliko.
"Morali smo", odgovaram.
Nekako se tako desilo da su nam nudili Karađorđevu šniclu, a mi smo kasnije hteli da vidimo gde je najbolja i to teško stečeno znanje sačuvaćemo za sebe.
Kada smo se nasmejali zbog priče o Karađorđevoj šnicli, nastavili smo o onome zbog čega smo i krenuli na put – kako žive ljudi koji zavise od broja vozila na Ibarskoj, posle otvranja auto-puta.
Lazo nam govori da on zapravo vidi prednost u novonastaloj situaciji.
U ovaj restoran dolaze ljudi koji žive u Beogradu i sada će lakše i brže moći da dođu.
Posle pojedene Karađorđeve za doručak, da ne kvarimo tradiciju, nastavili smo dalje.
Čak ni na delu puta od Beograda do Lazarevca nema onih gužvi, naprotiv. Vozimo se i po nekoliko minuta, a ne sretnemo vozilo iz suprotnog smera. Nekada se ovde išlo u dugoj koloni, sa neizostavnim preticanjima.
Ibarska magistrala – "drum smrti"
Hteli smo da svratimo kod "Brace", ali gazda nije bio tu, pa smo Raša i ja brzo nastavili dalje.
Ibarska magistrala je često nazivana i "drumom smrti" – veliki broj saobraćajnih nesreća i mnogo izgubljenih života. Čak se pred otvaranje auto-puta povećavao broj nastradalih.
Zato i oni koji su emotivni prema kafanama i životu uz magistralu ne mogu da kažu da im nije drago što je auto-put rasteretio Ibarsku. Posle ove misli, morao sam Rašu da pitam da li je i on nekada imao udes na Ibarskoj.
"Da imao sam baš dobar udes, pre jedno 15 godina. To je bilo tamo kod 'Dva brata'. Tamo sam imao udes, ne mojom krivicom, drugi je bio kriv. Obično kada su ti udesi ja ne volim da gledam sklanjam se i sada kad naiđem. Jer imao sam više prizora, desi se da su to ljudi koje poznajem", priseća se Rašo.
Vedro Rašino lice posle ove priče brzo je postalo nekako žuto, smušeno i tužno. Zato sam mu odmah postavio sledeće pitanje: Rašo kuda idemo dalje?
To je bilo dovoljno da se njegovo raspoloženje u momentu popravi.
Kada smo prošli Ćelije, počeli smo da se vozimo po Ibarskoj koju do tada nikada nismo videli. To je bila Ibarska bez saobraćaja.
"Prosto neverovatno voziš deset minuta pa se pojavi auto", komentarisao je Raša.
Kod Bubonje ćemo uveče, da vidimo da li još ima muziku u kafani. A sada smo došli jer su pored Bubonje market i restoran "315". Čini nam se da je market zatvoren.
Prodavnica ne radi, veliki i masivni katanac na bravi nedvosmisleno to potvrđuje. Ulazimo u restoran, da vidimo kako tu ide.
Ruku pružamo čoveku koji se predstavlja kao Dejan Pavlović, on je vlasnik restorana, ali i marketa, koji je zatvoren, kako nam je rekao zbog auto-puta. Nema više saobraćaja, pa nema ni prodaje.
Posle 33 godine Dejan Pavlović razmišlja da zatvori restoran "315" .
Prodavnicu istog imena već je morao da zatvori, nije bilo prometa. Za kafanu se još bori, želja mu je da iz nje ode u penziju, ali svestan je da je sve manje šanse da tako bude.
Pitam ga kakva je situacija bila kad je otvoren auto-put, kada se nije naplaćivala purtarina.
Odgovara da je u tom periodu, magistrala bila – maltene prazna.
"Pa to je neki period možda nekih desetak dana, tada je magistrala bila prazna, mogao je maltene da se igra mali fudbal na njoj", navodi Pavlović.
Izvor: RTS
Foto: Pixabay (pasja1000)
Krećemo na put, idemo kamionom. Vozi nas isti vozač kao i pre pet godina Radiša Stevanović, ali za ovih pet godina možemo da ga zovemo, kao i svi njegovi prijatelji – Raša. Naš razgovor počinje opažanjem da bismo teško pronašli vozača koji nije barem jednom rekao: jedva čekam da završe auto-put pa da ne moram više da putujem ovom Ibarskom magistralom.
Samo dan nakon otvaranja auto-puta "Miloš Veliki" dobili smo priliku da bezbednije i brže stignemo od Beograda, odnosno od Obrenovca do Preljine i da tako zaobiđemo sve ono što nas je nerviralo, pre svega neracionalno preticanje i saobraćajne udese.
To je lepša strana priče, međutim, mnogo ljudi je živelo od najpoznatijeg druma u zemlji. Šta je danas sa njima?
I sada sa tim pitanjem putujemo do prvog restorana na Ibarskoj. Cilj nam je da obiđemo sve kod kojih smo bili i pre pola decenije.
Šnicla za doručak, da ne kvarimo tradiciju
Putovali smo samo petnaest minuta od Beograda do kafane "Srbija". Na ulazu nas dočekuje menadžer Lazo Ivković i uz uobičajeni pozdrav (Dobar dan, kako ste?) pita nas i kakva je bila Karađorđeva šnicla pre pet godina.
Eh, mnogi bi sada rekli, ko se seća šta je jeo pre pet godina i još da li je bilo dobro ili loše. Ali jasno je da je pitanje postavljeno sa razlogom, zbog toga sam morao mom domaćinu da prepričam jednu anegdotu, sa snimanja iz tog perioda: "Lazo, pre pet godina kada smo kod vas pojeli Karađorđevu šniclu, jeli smo je još, prebrojao sam tačno, jeli smo je još četiri puta".
Lazo me sada, malo sa čuđenjem, pita da li smo mogli da pojedemo toliko.
"Morali smo", odgovaram.
Nekako se tako desilo da su nam nudili Karađorđevu šniclu, a mi smo kasnije hteli da vidimo gde je najbolja i to teško stečeno znanje sačuvaćemo za sebe.
Kada smo se nasmejali zbog priče o Karađorđevoj šnicli, nastavili smo o onome zbog čega smo i krenuli na put – kako žive ljudi koji zavise od broja vozila na Ibarskoj, posle otvranja auto-puta.
Lazo nam govori da on zapravo vidi prednost u novonastaloj situaciji.
U ovaj restoran dolaze ljudi koji žive u Beogradu i sada će lakše i brže moći da dođu.
Posle pojedene Karađorđeve za doručak, da ne kvarimo tradiciju, nastavili smo dalje.
Čak ni na delu puta od Beograda do Lazarevca nema onih gužvi, naprotiv. Vozimo se i po nekoliko minuta, a ne sretnemo vozilo iz suprotnog smera. Nekada se ovde išlo u dugoj koloni, sa neizostavnim preticanjima.
Ibarska magistrala – "drum smrti"
Hteli smo da svratimo kod "Brace", ali gazda nije bio tu, pa smo Raša i ja brzo nastavili dalje.
Ibarska magistrala je često nazivana i "drumom smrti" – veliki broj saobraćajnih nesreća i mnogo izgubljenih života. Čak se pred otvaranje auto-puta povećavao broj nastradalih.
Zato i oni koji su emotivni prema kafanama i životu uz magistralu ne mogu da kažu da im nije drago što je auto-put rasteretio Ibarsku. Posle ove misli, morao sam Rašu da pitam da li je i on nekada imao udes na Ibarskoj.
"Da imao sam baš dobar udes, pre jedno 15 godina. To je bilo tamo kod 'Dva brata'. Tamo sam imao udes, ne mojom krivicom, drugi je bio kriv. Obično kada su ti udesi ja ne volim da gledam sklanjam se i sada kad naiđem. Jer imao sam više prizora, desi se da su to ljudi koje poznajem", priseća se Rašo.
Vedro Rašino lice posle ove priče brzo je postalo nekako žuto, smušeno i tužno. Zato sam mu odmah postavio sledeće pitanje: Rašo kuda idemo dalje?
To je bilo dovoljno da se njegovo raspoloženje u momentu popravi.
Kada smo prošli Ćelije, počeli smo da se vozimo po Ibarskoj koju do tada nikada nismo videli. To je bila Ibarska bez saobraćaja.
"Prosto neverovatno voziš deset minuta pa se pojavi auto", komentarisao je Raša.
Kod Bubonje ćemo uveče, da vidimo da li još ima muziku u kafani. A sada smo došli jer su pored Bubonje market i restoran "315". Čini nam se da je market zatvoren.
Prodavnica ne radi, veliki i masivni katanac na bravi nedvosmisleno to potvrđuje. Ulazimo u restoran, da vidimo kako tu ide.
Ruku pružamo čoveku koji se predstavlja kao Dejan Pavlović, on je vlasnik restorana, ali i marketa, koji je zatvoren, kako nam je rekao zbog auto-puta. Nema više saobraćaja, pa nema ni prodaje.
Posle 33 godine Dejan Pavlović razmišlja da zatvori restoran "315" .
Prodavnicu istog imena već je morao da zatvori, nije bilo prometa. Za kafanu se još bori, želja mu je da iz nje ode u penziju, ali svestan je da je sve manje šanse da tako bude.
Pitam ga kakva je situacija bila kad je otvoren auto-put, kada se nije naplaćivala purtarina.
Odgovara da je u tom periodu, magistrala bila – maltene prazna.
"Pa to je neki period možda nekih desetak dana, tada je magistrala bila prazna, mogao je maltene da se igra mali fudbal na njoj", navodi Pavlović.
Izvor: RTS
Foto: Pixabay (pasja1000)
Ne postoji ni jedan komentar