Lekovito bilje najbolje raste uz puno upornosti

I u ovim godinama Lazar se veoma puno na njivama bavi primarnom proizvodnjom širokog spektra biljnih vrsta i doprinosi unapređenju porodičnog biznisa na domaćem i inostranom tržištu.

Mislim da smo se dobro uigrali, da znamo veći deo problematike i nisu nam nepoznate stvari koje su bile tabu tema sada već davnih 80-tih godina, kada smo učili i sticali iskustvo u proizvodnji lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja. Danas je to sasvim ozbiljan pristup i mislim da smo se dobro uklopili i sa inostranim partnerima. Nikada ne govorimo da nam partneri traže nešto nemoguće, jer oni traže ono što je normalno i što je za svaku vrstu proizvodnje potrebno u pogledu standarda, kaliteta i svega ostalog, kaže Oluški.

Angažovanje u ovoj delatnosti Oluški je započeo još 1974. godine dolaskom u Čoku, a tog leta bila je izuzetno velika potražnja za lekovitim viljem na čitavom području tadašnjeg jugoslovenskog područja. Ljudi iz društvenih firmi su dolazili sa torbama para i kupovali kamilicu, mentu, melisu i drugo bilje koje je tada bilo zastupljeno na području čokanske opštine.

To me je zaintrigiralo da dođem do saznanja šta se dešava i došao do saznanja da postoji nenormalna tražnja. Proizvodnje je bilo u izobilju ali ni toliko da se podmire sve potrebe preduzeća koja su se takmičila ko će platiti veću cenu. Ljudi koji su se bavili tom proizvodnjom, spletom okolnosti imali su izvanredne zarade i dobiti pa sam tokom jeseni iste godine pravio prve analize da dođem do saznanja šta uzrokuje takvu tražnju za lekovitim biljem. Najveće količine lekovitog bilja su odlazile za izvoz, sve je moglo da se proda bez obzira na kvalitet, priseća se Oluški.

Već naredne godine u opštinskom rukovodstvu Čoke i Izvršnog veća AP Vojvodine sa Nikolom Kmezićem na čelu, tekli su prvi razgovori i trebalo je prilično vremena uložiti da se dođe do prvog programa, u to vreme “krštenog” kao “mali program” koji je podrazumevao izgradnju pogona u kojem će se kvalitetno vršiti sušenje i prerada lekovitog bilja, radi izvoza.

Oluški priča da se u proleće 1978. krenulo s pripremama, potom i u izgradnju pogona fabrike za preradu lekovitog bilja “Menta” u Padeju. Prvi plodovi “Mente” u izvozu kvalitetno prerađenog lekovitog bilja usledili su dve godine kasnije. Čitave naredne decenije uspevalo se u osvajanju inostranog tržišta i godišnje se iz “Mente” izvozilo 1.800 tona suvog lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja. Taj nivo se držao do 1990. kada je došlo do opadanja aktivnosti u proizvodnji, jer je većina posla preusmerena na privatne proizvođače.

Privatni proizvođači su se odnosili dosta promenljivo, bilo je sezona kada su bili veoma zainteresovani jer su cene bile izuzetno dobre, ali s obzirom da su iz počele pritiskati godine počeli su da smanjuju proizvodnju. U drugoj polovini 1990. godine sa rukovoće pozicije iz “Mente” sam otišao u privatne vode, gde smo formirali spostveno preduzeće za proizvodnju, preradu i izvoz lekovitog bilja. Za tri decenije došli smo do jedne impozantne činjenice da lekovito bilje gajimo na sopstvenim parcelama, jer je proizvodnja u Padeju i ovom delu Banata sada gotovo simbolična. Mi se sa partnerima iz inostranstva dogovaramo za proizvodnju na površinama koje se kreću 600 do 800 hektara, s tim da se i ovde mora pridržavati plodoreda. Mentu na istoj parceli možemo gajiti tri do četiri godine, to isto važi za melisu, a kamilica se više godina može gajiti u monokulturi i koristimo iste površine četiri do pet godina, napominje Oluški.

Vredna je pomena činjenica da je svojevremeno došao na ideju da “pripitomi” beli slez, jer se do tada samo sakupljao samonikli s banatskih polja, ali se posle uzgajanje ove lekovite biljke odomaćilo, nekada i na više desetina hektara. Dugogodišnje iskustvo u bavljenju proizvodnjom i preradom lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja u “Menti”, doprinelo je da Lazar Oluški i njegovi naslednici u ovom poslu, sin Mirko i kćerka Anđelina uspešno su uključeni u biznis. Anđelka se u firmi “Makval tea” bavi konfekcioniranjem, odnosno pakovanjem čajeva i mešavina te robne marke od lekovitog i aromatičnog bilja prateći najsavremenija dostignuća tehnološka dostignuća, dok se Mirkova firma “Euro herbs” sa udelom kapitala nemačkog partnera, orijentisala na primarnu proizvodnju, preradu i izvoz po veoma strogim evropskim standardima.

Želja i ambicije su da imamo stabilnost u površinama i u kvalitetu lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja, a naš naredni korak, da li za tri ili pet godina je da idemo korak dalje, ukoliko obezbedimo povoljnije uslove finansiranja. Jer, nije ni lako ni jednostavno ići na primenu visoke tehnologije u ovoj oblasti. Tu ima realnih mogućnosti za razvoj, da se bavimo proizvodnjom lekova i kozmetičkih preparata na bazi biljnih sirovina, tako daje to veoma širok program, najavljuje Lazar Oluški.

Proizvodnja lekovitog, aromatičnog i začinskog bilja sredinom 90-tih godina prošlog veka bila je znatno rasprostranjenija na području čitave Vojvodine, međutim, Oluški predočava da su razne okolnosti dovele da je proizvodnja postepeno opadala, a smatra da je pre svega demografski faktor bio jedan od glavnih razloga zašto je došlo do smanjenja proizvodnje.

Veliko je pitanje koliko su ljudi sada spremni i koliko postoji želja da se bave ovako zahtevnom i skupom proizvodnjom, na kojoj se može i dobro zaraditi ali je potrebno uložiti mnogo rada i sredstava, smatra naš sagovornik.

Na pitanje šta terba uraditi da se neiskorišćeni potencijal ovog segmenta agrara bolje iskoristi veli da se ne može složiti da sve treba da pokreće država, nego treba raditi veoma naporno da se dođe do određenog sloja proizvođača, naravno koji su u mlađoj dobi, koji bi imali interesa da se uključe u jedan ozbiljan program razvoja ove proizvodnje.

Ne bih se mnogo bavio pitanjem koliko je država spremna, ali mislim da se na državu baca štošta, da bi mnogo toga trebala da pokreće. Nisam siguran da je u ovom momentu lekovito bilje jedan od prioriteta državne brige. Treba mnogo rada i upornosti da se stvori i izbori neki status. Od svojih 75 godina života 42 godine sam proveo u proizvodnji lekovitog bilja od društvenog sektora i potom u privatnoj sferi, pa mislim da nas je upornost, rekao bih i jedna velika želja da uspemo, održala u ovom poslu. Da li smo u tome uspeli, ne bih da procenjujem, ali nije ni lako ni jednostavno biti konkurentan i držati se čvrsto evropskih standarda, koji su iz dana u dan zahtevniji. Jednostavno, to su zahtevi koje sa velikim naprezanjem mogu da se ispune, ali sve je to pitanje volje, želje i upornosti, naglašava Lazar Oluški.

Izvor: Dnevnik

Foto: Pixabay (Couleur)